Долазак Срба на данашњу територију Хрватске

После пораза Хрвата на Петровој Гори 1102. године, Хрватска као држава престала је да постоји. Она је, као освојена, потпала под мађарску власт. Последњег владара своје крви, краља Петра Свачића, лишили су слободе и предали Мађарима, те су га они обесили. Хрватска је освојена а не придружена Угарској краљевини Персоналном унијом — само једна више провинција Двојне монархије. Тек 1918. године Краљевина Србија донела им је слободу и слободну државу.После пропасти српске средњовековне државе на Косову, 1389. године, велики број Срба је пребегао у Босну, да би избегао турски зулум. Једни су се пребацили из Босне у Далмацију, где су се населили. Тако, у северној Далмацији, као симбол Српства узима се Далматинско Косово.

Далматинско Косово се налази у книнској области, уз саму жељезничку пругу Книн—Сплит. Окружено је са три планине: Динаром, Промином и Козјаком. Кроз њега протиче речица Косовчица. Она је судбински предодређена да постане најважније збориште и црквено светилиште српског народа у Далмацији, где се је у прошлости одржавао и дан данас се одржава српски култ, који непрестано опомиње тамошње Србе о минулој Српској слави и моћи Србије; идеалу борбе, правде, наде и светости — компоненте које су играле важну улогу у тешким и судбоносним часовима и моментима, када је кроз векове претила опасност од биолошког истребљења.

Турска војска је немилосрдно пустошила све пределе које је освајала и заводила терор. Хрватски кнежеви били су немоћни и у сталној међусобној свађи. Тако, Летописи су забележили да је 1475. године, морало побећи испред турске најезде мноштво хрватског народа, ако не сви, заједно са свештенством, и једни су се склонили на острва у суседству а други у Мађарску.

 

Хрватски историчар Смичиклас овако пише: „Под крај 16-ог вијека цијела Хрватска и Славонија спале су биле на пуке три жупаније, са три хиљада порезнијих кућа и то је била држава хрватских банова.“ /Смичиклас, 105—106/. А ово пред крај 16-ог стољећа односи се на доба наше сеобе под Чарнојевићем. Када се упореди она маса Срба коју је Патријарх превео преко Дунава и која је износила најмање 30.000 душа. Дакле, овај народ избеглички превазилазио је за 10 пута број пореских глава, које су тада представљале цео хрватски народ. /Ј. Дучић: „Верујем у Бога и српски народ“ стр. 132/.

У времену од 1523—1527. године, на опустела и напуштена насеља и остављене земље од стране Хрвата, од Велебита до реке Неретве, Турци су довели српске породице, махом из Босне и Херцеговине. Срби су били потребни и хрватским грофовима ради заштите и обрађивања имања. Насељена имања Срби су скупо платили, не само у новцу него и мноштвом крви. Много српских живота је изгубљено у одбрани земље од Турака.

Године 1528. Турци су освојили Јајце и Бања Луку и продрли дубоко у Лику, Кордун и Банију. Ради одбране од Турака, Аустријанци су у пограничним крајевима, око Уне и Коране, образовали војне крајине. Оне су биле образоване на војничкој основи од српског људства. Ти Срби борци, узидали су у темеље Војне крајине огромне жртве и пролили много крви. Добили су назив Крајишници и уживали специјалне бенефиције. Поред тога, они су били слободни и изузети од плаћања многих пореза, што је стварало завист код Хрвата. Може се рећи да је тај привилегован положај Срба у Војној крајини донекле утицао, поред католицизма, на развој антисрпског расположења.

Када су Срби својом непоштедном борбом стабилизовали одбрану Војне крајине, неки Хрвати су се вратили из избеглиштва, на захтев и пропаганду Загреба. Тамо су затекли Србе који су бранили Хрватску и Аустро-Угарску и обрађивали имања откупљена од грофова.

Пресељавање Срба из Босне се наставља. Тако, Срби се насељавају 1534. године у Гомирју, Жумбераку, Костањевцу, Метлици, Плетању и другим крајевима. По аустријским изворима од 1586. године, Лика и Крбава су били густо насељени Србима.

Није било доста српском православном народу и свештенству што су морали да бране Војну крајину и у одбрани губе своје животе, још теже им је било одбранити своју православну веру од католичког свештенства. Из Ватикана римске папе су предузимале све што су могле против православних Срба, јер су они све православне сматрали „шизматаицима“, које они треба да покрсте и преведу у римокатолицизам а нарочито Србе који сметају њиховим послушницима и слепим слугама Хрватима. Оне које нису могли да преваре, приморали су да признају папу као верског поглавара и тиме постају унијати.

Није било лако у оним временима остати веран Православљу. Неки су поклекли под притиском и насиљем. Они су постали најревноснији у прогону наше вере, наших свештеника и епископа. Најљући непријатељ митрополита Стевана Љубибратића био је Вићентије Змајевић, надбискуп задарски, чији су преци били православне вере.

После католичког конгреса у Загребу, 1900. године, започето је свесно поистовећивање католичанства са Хрватском. Директиве за то стизале су из Беча али и из Ватикана. Прва фаза била је „чишћење“ страног елемента из католичке Хрватске. На удару су се нашли Срби, Јевреји и Цигани. То би могао да буде сигнал мржње према православцима. Конгрес је изгледа имао за циљ да на хрватском простору створи бојовнике католицизма. Дугом и вештом индоктринацијом добијено је фанатизовано католичанство које је у себи садржало и хрватски национализам.

Као што се види, поистовећивање католичанства и хрватства почело је у почетку овог века. Оно је за хрватски народ имало катастрофалне последице, а за српски још веће јер се систематски развијала мржња према Србима.

И поред свих настојања високог католичког клира и Ватикана кроз векове, да се убије или угуши српски светосавски православни дух, Српски народ је сачувао и спасио од пропасти и уништења и народну песму, и народну традицију и народне обичаје све до данашњих дана. За то има највећу и нарочиту заслугу Српска православна црква не само код православних, већ посредно и код католичких Срба, чији су преци били силом покатоличени или поунијаћени. Деца тих силом покрштених Срба морала су да похађају католичку цркву и да се васпитавају у католичкој школи и тако су похрваћена. Једном речју, и православни и католици, пресељавањем у нове крајеве нису ништа изгубили од свог Српства, иако се целокупна хрватска политика за последњих 100 година, а нарочито од времена Штросмајеровог и Рачког своди на довођење целокупног Словенско-православног југа под папску власт — унијаћење.