Историја Крајине

Срби су вековима живели на граници светова на којој су се сусретали Запад и Исток, Европа и Азија. Иако се појам „крајина“ односи на граничне територије уопште, у дугом периоду историје за Србе је крајина била пре свега граница два туђинска царства, Аустријског и Турског, у којима су с обе стране границе живели Срби.

Од краја XV века кад су Турци освојили српске земље, на напуштена имања близу границе са Аустријом – која се углавном протезала дуж садашње границе Босне и Хрватске, затим кроз данашњу Србију реком Савом и Дунавом – насељавају Србе из унутрашњости. Многи од досељених Срба беже преко границе под власт цара, неправославног али ипак хришћанског.

На територији данашње Хрватске и пре тих великих пресељавања Срби су били значајно присутни. Срби су били присутни изнад Саве у Славонији, Барањи и Западном Срему. О српском присуству испод реке Саве јасно сведоче писани документи из IX века и манастири Крка, Крупа и Драговић у Далмацији, сви из XIV века. Ораховица у Славонији (део Хрватске изнад реке Саве) изграђена је још у XV веку, Лепавина такође у Славонији у XVI. Ипак највећи број српских породица преселио се у те области од почетка XVI века.

slika krajisnika images

На територијама које су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена је 1579. године такозвана Војна Крајина (Војна граница). Срби су кроз дуг период били „живи зид“ између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада, који није био наклоњен Србима као православним и исламског Истока који је у Србима видео „безбожнике“. На Србе је вршен притисак да се одрекну своје православне вере и пређу под духовну власт римског папе, али због тога што су били потребни Царевини, до извесне мере толерисана им је и разлика у вери.

Срби граничари су били познати по свом јунаштву и Аустријска царевина ослањала се на њих као брану пред најездом ислама. Може се рећи да су вековима Срби у Крајини и Срби у данашњој Војводини били чувари хришћанске Европе.

Због својих заслуга, Срби су од Аустријске царевине добијали одређене повластице. То је утицало, на појаву нетрпељивости према Србима од стране Хрвата. Нетрпељивост је посебно порасла када је престала опасност од Турака и Војна граница изгубила на значају.

Стварањем Југославије после првог светског рата Срби Крајишници нашли су се у једној држави са Хрватима, Словенцима али и Србима из Србије и Србима из осталих српских земаља на Балкану.

Непријатељство Хрвата према Крајишницима ипак је расло, тако да су хрватски сарадници Хитлера, усташе, током Другог светског рата побиле стотине хиљада Срба из Крајине и Босне и Херцеговине.

Педесет година касније, Срби који су преживели покољ, у време грађанског рата у Југославији прогнани су од стране Хрватске војске и полиције 1995. године са своје граничарском крвљу зарађене земље.

…овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује…како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе… Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо…ми им… дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем: Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју…без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења… Обавезујемо се и обећајемо, да ћемо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе…

Из повеље aустријског цара Фердинанда Првог (1538.)

magacin.org