Женска ношња

Жене Кордуна са правом су поносне на своју богату и шаролику ношњу, која је рађена са много љубави и труда. Састојала се од рокљи које су биле широке [на „фалте“] од подрокљи које су се носиле испод , кошуљица или блузе. Затим, ту је и прегача која се носила преко кошуље и то са задње стране тијела, док је напред био вертун (кецеља). Прегача је имала украсе и то срму, па перлин (перлице разних боја, нанизане на коњску струну). Перлин је имао обично од 4 до 20 нанизаних струна.

Старије жене су носиле прегаче са мање струна, али и те перлице су биле разнобојне. Прегача се завршавала са ресама. Ресе иду од појаса и оне су од вуне, као и појас на коме стоје. Кошуља је била од једног дијела (као хаљина, а било је дугих и кратких). Кратка кошуља се носила на рокљама. Око струка се носио појас, који се ткао од вуне. Кад се носе рокље, онда се није носио појас, јер су рокље имале свој свитњак.

Зими се носила аљица (веста на копчање), а ако је било хладно, преко аљице се носио кожун. Капут се није носио, а умјесто њега носила се аљина (као капут трофртаљац). Аљина се израдјивала од вуне, а након тога се носила на „ваљање“ (да буде дебља , гусћа и јача). Аљина се фарбала у црно, било да је за старије или млађе. Тамо гдје се „ваљало“, тамо се обично и фарбало. Одјећа се ради „ваљања“ носила у Слуњ.

На ногама су жене носиле плетене чарапе до кољена, а љети краће чарапе, такођер од вуне, тзв. „штуцлине.“ Ко је био имућнији куповао је „рудницу“ (фину вуну) и од тога плео чарапе (мушке и женске). Од обуће су жене носиле опанке од коже са ширим попетицама, а те су опанке звали ципелаши. Ципеле су се носиле само у збор.

На глави се носио рубац (марама). Цуре су носиле обично у боји и шарене, док су жене носиле „повезаче.“
Обавезни дио женске ношње поготово за време одласка на зборове или друге свечаности су били дукати нанизани на траке.

Народне ношње

Мушка ношња

Мушка ношња, је исто тако богата и шаролика као и женска ношња. Мушкарци су носили кошуљу, до дужине изнад кољена, која је израђивана од тканог платна, са дугачким рукавима. Имала је крагну, а до прса је била просјечена, тј. имала је „направу.“ Преко кошуље се носио црни „лајбец“ (прслук), а по зими „маја“ (џемпер) од вуне.

Најинтересантнији дио мушке народне ношње је свакако ћемер (по чему се посебно препознаје ношња Кордуна) , шири кожни појас, за ког су се раније затицале кубуре и ножеви, а касније служио као „шајтов“ за новце или мјесто гдје се спремао дуван и слично. Украшен је ситним заковицама и „сувим“ печатима, а ивице прошивене шивачем, обично у нијансама српске тробојке. Повезује се на боку са два реда ременчића. Понеки ћемер има и тањи каиш који иде преко једног рамена.

Гаће су такођер рађене од тканог платна са украсима (са гужвом и ресама) и увјек су биле бјеле боје. Кошуља и гаће се нису никада фарбали. За хладнијег времена носиле су се чојане хлаче, које су на бедрама имале карактеристичне везове, обицно у боји злата.

На ногама је мушкарац носио кожне опанке и кратке плетене чарапе, а зими чарапе до кољена и чизме (цокуле).

Мушки су на глави обично љети носили црне шешире, или како се то на Кордуну казе „шкрљаке или шкриљаке.“ Зими се носила кожна „ћубара“ или у неких крајевима Кордуна су је звали „шубара.“

Материјали и начин израде

Све до II свијетског рата свако домаћинство је производило скоро цјелокупну одјећу, а неко и обућу за своје чланове. Одјећа се правила од конопље и кетена (лана), а топлија одјећа за зиму од сукна, „ваљане“ вуне.

Кад конопља сазори, чупа се и односи на воду (Корана, Глина, Радоња, Трепча, Утиња) гдје се потапа у воду и кисели 4-5 дана, а ако су зрелије то је трајало и 6-7 дана ( у нашим крајевима кисељење конопље се могло видјети до половице шездесетих година).

Кад се конопље довољно накисели, вади се из воде и рашире се у купове покрај воде да се суше. Након тога се возе кући и припремају за ступање.

Ступа је била направа за припрему конопље или лана да би се из њих вукло платно. То је била само прва фаза у припреми влакна. Ступа је прављена од дрвених греда и имала је „чељусти“ и то доње које су стајале и горње покретне. Кад се између „чељусти“ убаци конопља, онај ко ради на ступи притиска ногом горњу страну ступе, која својом тежином ломи струкове конопље. Онај ко убацује конопљу у ступу, при сваком отварању „чељусти“ повлачи струкове конопље, док по читавој дужини не прођу кроз ступу. Како се то доста брзо ради, онај ко убацује конопљу, мора бити пажљив и вјешт, да му случајно ступа неби захватила руку.

Да би се из влакана избацио „поздер“ (остатак конопље), користила се „мавача“ (нешто као велики дрвени нож). Након тога добијена влакна, која се зову куђеља, обрађују се на „гребенцу“ ( нека врста већег чесља или четке). Оно што отпадне након обраде на гребенцу, служи за ткање плата, врећа за млин, торби и сл. Наравно, прије тога се испреде. Фина влакна која се добију на гребенцу служе за израду платна за одјећу (кошуље, гаће). Та влакна се зову још и „повјесмо.“ Груба влакна која отпадну на гребенцу (куђеља), након што се испреду, „бјеле“ се тако што се искувавају у „цијеђи“ (вода у којој је прокуван пепео), а након тога се стављају на сунце, да би јос боље побјелила.